O nama

Klub književnika

Kafana je, u Beogradu, istorijski posmatrano, jedna od najsolidnije utemeljenih društvenih institucija. Zna se, na primer, da je s prelaza iz 19. u 20. stoleće grad imao po jednu kafanu na 50 stanovnika.

Ako u Beogradu postoji kafana koja se može nazvati institucijom, to je Restoran Kluba književnika. Osnovan je 1946. godine kao, onovremskim jezikom rečeno, restoran društvene ishrane za pisce, tj. menza gde se po subvencioniranim cenama hranila i opijala intelektualna elita Beograda. Klub je otvoren u podrumu tada novoosnovanog Udruženja književnika sa sedištem u friško nacionalizovanoj vili u strogom centru grada, odnosno na vrhu Francuske ulice. Otuda široko korišćeni nadimak kluba: Francuska 7.

S početka, to je bilo nešto nalik MASSOLIT-u iz Bulgakovljevog Majstora i Margarite. Pristup su imali samo književnici. Moj deda je potez vlasti da osnuje takvo jedno mesto objašnjavao time što je postrevolucionarnom režimu, koji je imao ružnu naviku da ograničava političke slobode i da gleda da uniformiše javno mnenje radi lakšeg upravljanja, ipak bilo u interesu da ima intelektualnu elitu koja neće poumirati od gladi. Drugi, po dedi još bitniji razlog je bio taj da im je bilo zgodno da inteligenciju, nedvojbeno opasnu kategoriju ljudi, drže na okupu i da tako sebi pojednostave obaveštajni rad. Naime, zbog privilegija koje im je nudio ovaj ugostiteljski objekat, počevši od prijatnog enterijera, do izvrsne kuhinje i povoljnih cena, pisci su s vremenom navikli da se tu svakodnevno sastaju i druže. Tu su se sretali i Andrić i Kiš i Krleža i Stupica i Duško Radović – ukratko, koga god značajnog imena iz te epohe da se setite, taj je bio mušterija kluba. U čaršiji se tvrdilo da su u Klubu svi stolovi bili ozvučeni, da je uvek bilo po nekoliko špijuna u civilu, a da su konobari honorarno radili za Oznu, Udbu i slične poslodavce. Pisci, uprkos svemu, ni pod tim okolnostima nisu napustili svoju naviku da uz obrok i piće raspravljaju o najrazličitijim, pa čak i škakljivim političkim tamama, tako da bi bezbednosne službe još istog dana znale šta se misli i govori u intelektualnim krugovima.

Od osnivanja Kluba, dakle ima tome skoro 70 godina, osnovne crte izvornog vanvremenskog dizajna enterijera, solidnog i trezveno luksuznog, a opet nepretencioznog, očuvane su još i danas, mada je u međuvremenu klub u više navrata renoviran. Međutim duh ovog mesta menjao se s vremenom, prateći razvoj društva čijom je institucijom postao.

Već s početka pedesetih Klub je otvoren za javnost. Književnicima su se smesta pridružili drugi umetnici i javne ličnosti, ali i pojedini, boemskije raspoloženi funkcioneri iz partijskog i vojnog vrha. Da li je i posle komercijalizacije restorana neko imao prava na popust, ne znam, ali znam da je naći mesto za večeru u Klubu najednom postalo pitanje prestiža.

Kada su u grad dolazile međunarodne zvezde, najčešće bi ih vodili na večeru u Klub. Alberto Moravia, Simone de Beauvoir i Jean-Paul Sartre bili su često viđeni gosti. Zapamćeni su posetioci kao što su Alfred Hitchcock, Orson Welles, Vivien Leigh, Elizabeth Taylor, Richard Burton, Czesław Miłosz, Samuel Beckett, Oriana Fallaci, Marlon Brando, Silvana Mangano, Sofia Loren, Gianni Agnelli, Günter Grass, Burt Lancaster, Robert De Niro…

Osamdesetih, Klub je postao mesto okupljanja disidenata svih boja. A onda su došle ružne devedesete, vreme opšte dekadencije. U Klub, naizgled neizmenjen, počpeli su da navraćaju ozbiljni gangsteri (oni što čarape više nose na licu nego na nogama) i njihove respektivne starlete i pevaljke. No nisu se dugo zadržali. Njima, koji su dok su bili niko i ništa načuli da je Klub fensi, u stvari nije baš bilo najjasnije u čemu je tu fora. Nezadovoljna zbog nedostatku prostačkog glamura, takva je klijentela u međuvremenu nestala iz Kluba.

I sada je Klub književnika jedna od najuglednijih restorana u Beogradu, mesto na koje nećeš otići neprikladno odeven, gde uvek postoji mogućnost da sretneš nekog čije ti društvo prija ili imponuje, s kim možeš promeniti par pametnih reči. Ne izgleda da će se to promeniti.

 

Što se hrane u klubu tiče, ona je standardna i stabilna, kao švajcarski franak. S jedne strane tu je tradicionalni jelovnik, ali najboljeg kvaliteta, a s druge postoje određene novine koje čine da ponuda ide ukorak s vremenom, doduše, i to prilično obazrivo. U klubu je pravilo da, šta god naručili, nećete pogrešiti. A klasik svih klasika još uvek je njihova krempita, nje se sećam od detinjstva.

(Dejan Tiago Stanković)